Ta 1999 je bila nestvarna. Još nisam kako treba sazvakala 92, pola rodbine dobilo azil za Kanadu i Australiju ali moja tetka Mara Lakić ostala u Tuzli. Bila je bek Slobode Dite i 1989 proglašena za najbolju Evropsku kosarkasicu. Raza Mujanovic je doduše bila kraljica. Udala se Mara za Jasmina i otišli za Tursku a ujak igrao za Bosnu, Braco Mitrović i on jedini ostao u Subotici kao trener. Moj mali brat u Bogosloviji u Manastiru Kistanje. Koliko je trebalo godina da saznam da je Nebojša umro, eto. Trebinje će uvek biti Meka za glumce početnike i na Trebinjskim daskama su svi počeli. I Lausevic, i Trifunovic, i Zuticka…..pre samo mesec dana na sahrani jednog prijatelja u Londonu došlo mi da odpevam Kazi Zašto Me Ostavi i evo i Sofrenovicka je ovde. Vratih se da pogledam čiji je ovo film i kada sam videla ime Ljubiše Samardžića onda sam se rasplakala i iako ne znam zašto sve ovo pišem, nikada nisam bila u nekom fazonu prosipanja imena, mi autisticni nemamo neki poseban osecaj kada su u pitanju ti Američki stavovi prema javnim ličnostima, uzdizanje glumaca do kultnog statusa ali je neverovatno da se toliko ljudi iz jednog perioda života našlo na jednom mestu. Bila sam tinejdzerka kada sam zickala na Akademiji gde čim me puste unutra imala sam svoju rutinu izmedju ostalog polupani dance na ‘daskama’ sa mojim malo starijim drugom Gagijem koga sam ja inače zvala Žika. Pre nekih desetak godina prijateljica organizovala neki festival u Londonu u ICA, naših filmova. Kada mi je rekla da Ljubiša dolazi ostavila sam sve i čak uspela da organizujem svekra i svekrvu da mi se približe. Naravno ljudi se okupili oko Ljubiše i njegove žene, ja čoveka ne znam i ne bih da ga smaram ali ne mogu da se uzdrzim i da nadjem pravi trenutak samo da ga pitam kako je moj Žika i da mu dam mali paketić da mu ponese. Da može čovek biti toliko blesav kao ja stvarno je vanredno. Milana, drugarica koja je to sve organizovala mi rekla da mogu sa njima na klopu ali meni se nije išlo. Svaki put kada neko dodje tako iz Srbije odem na klopu pa se unistim od rakoije, glumci se napiju samnom i svi me grde. Sramota to da radim pred Smokijem. Uspem da se približim na nekih par metara i samo sto nisam se obratila čoveku tu se pojavi lepa Branka Katić. Ona je takodje udata za Engleza, ovde smo se upoznale preko zajednice prijateljice a ona je ujedno jedno andjeosko biće i pojavila se u pravom času. Pozdravismo se i prvi put je vidim sa njenim mužem ali ja skrenem pažnju da mi treba usluga od nje ako nije problem posto ona zna Ljubišu od malena….Molim te Baki možeš da das gospodinu Samardzicu ovaj paketić, ne bih da ga smaram a njegov sin je jedini čovek sa kojim sam ja do sada plesala i samo bih volela da ga pozdravi od mene…evo vidi tu sam napisala i znam da možda zvuci malo otkaceno ali samo neka mu kaže da sam rekla da je poklon za Žiku, Gagi će odmah znati nema sumnje. Kada sam pomenula Gagija gospodin Samardzic me pogledao….bio ke kažem samo par metara od mene i iako je bio okružen sa ljudima onako visok mogao je sve da vidi. Pogledao me je i samo je rekao: Nema Gagija sine, on je umro. Da je zemlja mogla da se otvori i proguta me ali na sreću Branka je bila tu pa me odvela pravo do sanka. Tada sam saznala da je Gagi Samardzic umro od leukemije. Zanimljivo je to da kada se Lutkic spremao za prijemni na akademiju u klasi profesora čijeg imena sada ne mogu da se setim sigurno…možda Draškić…znam da je bio drugi muž Svetlane Bojković i očuh Katrini Žutić. Ona se našla u Somboru kao glumac u rezidenciji a ja sam tada već otvorila svoje malo avangardno Uruzenje Gradjana KUD Koji Mili Moji, sa samo 20 godina, u petlji kako zovu taj moj deo Bačke….slepo crevo. Da nije bilo kasarni, Pedagoške i popriličan broj naših umetnika ne bi bilo razloga da se skrece sa autoputa iako je Sombor lep grad. Mnoge je zaintrigiralo šta ta klinka u Somboru radi, napravila i pozorišnu binu u kući! Bila sam iznenadjena kada sam u svom dvorištu zatekla zuticku jedno popodne. Sada se samo dvoumim da li da idem do kraja i pitam se da li ja možda imam dobar materijal, dovoljno anegdota vrednih da se zapisu? Kaže moja prijateljica Mila: Pa Olivera ti si stvarno najpoznatija žena na svetu! Molim, šta te je podstaklo da to zaključiš….nije da ja to ne znam ali kako ti znaš? Nisam mogla da dodjem sebi kada mi je ispričala o njenom odlasku za Novi Sad, sletanju na aerodrom gde ju je čekao unapred bukiran taxista. Za njega je izjavila da je naj nedrustveniji taksista koga je ikada srela. Sve njene pokušaje pristojne komunikacije je sekao sa kratkim odgovorima dok joj na kraju nije postalo jasno da je bolje da čuti i čita nešto. Iznenadilo ju je kada je od jednom bez ikakvog povoda taksista krenuo da je propitkuje: odakle letis? Živiš ovde ili u Londonu? Uglavnom ta neka uopštena pitanja da bi samo od jednom retorički prokomentarisao: Znaci u Londonu živiš? Mila je kasnije opisala taj razgovor kao neku vrstu interogacije ali najmanje od svega je očekivala da bi bilo ko mogao da zamisli da se u jednom od najvećih gradova na svetu i bez pod pitanja vrste: koji deo grada: da li se kreces po mestima gde se naši ljudi okupljaju, šta radiš….ništa od toga nego samo BOOM: Ej, imam ja drugaricu u Londonu sa kojom sam odrastao…..da li je možda znaš, zove se tako i tako? Nastavlja Mila priču meni da kada je on rekao ime drugarice ona nije bila sigurna da li je suludje to sto je on pita tek tako da li poznaje osobu iz milionske metropole ili je suludo to sto je odgovor na pitanje DA! Ali to nije samo neko prolazno poznanstvo ni sa jednim od ljudi koje pominjem….tako da kada se Mila vratila za London prvu je mene nazvala da mi kaže da sam ja najpoznatija žena na svetu! I sa time ćemo da privedemo kraju ovu moju ispovest i neću Bjelogrliću još uvek dati cast iako doduše ja sam ga zlostavljala nemilosrdno bilo gde u gradu da je naleteo na mene. Ne znam čoveka niti sam upoznata sa bilo čim vezano za njega tako da nema smisla da se bezobraznim nakon četvrtinu veka. Nije ovo uopšte jedini film koji sam pogledal…za mesec dana od kako sam krenula sa mojim matineom do sada se nije desilo da se pijavi toliko referenci iz moga života u jednoj priči….mogu samo da se zahvalim na mogucnosti koja mi je ukazana preko ovog kanala jer je cathartic. Takodje uvidjam da bez obzira na sve te tužne priče ipak je mnogo više lepih i fantastičnih momenata koji imaju moć da potisnu sve i kao ona Titova štafeta nastave da mi osvetljavaju put ka mojoj sledećoj avanturi u kojoj će moja malenkost možda ponovo imati cast da naleti na kreativne duše i pokrenem nešto pozitivno…. Čini mi se da mene Beograd čeka sa novom avanturom i ko zna možda bas zahvaljujući ovom filmu biće jedna nova priča napisana…..a imam mnogo grobova da obidjem. A možda se prepoznam i nadjem bas ovde sa starim kreativcima sa relacije Sombor, Sivac, Subotica, Kula, Novi Sad, Beograd, Atina, Budimpešta, London pa u krug… Ha, do sada mi život nije dozvoljava previše da odskacem od svojih obaveza ali sam uspevala da ukradem poneki trenutak za moje impulsivne avanture. Mislim da sam 2017 eto resila da kupim let za Tuzlu gde sam sletela u pola noći na taj aerodrom manji od Somborske autobuske. Nigde nikoga samo nekoliko pandura…nema ni taksija. Elem, tu ti se meni ponudi lepi Emin, jedan od predstavnika zakona, i odbaci me do Tuzle. Kad je saslušao moju priču i konekciju sa Tuzlom predstavi me nekom čoveku koji mi zatim organizovao prevoz da me čitavu noć vozi kroz Tuzlu, na sirnicu i na stara mesta gde sam zujala kao klinka….čekali su me prijatelji u Beogradu pa se nisam duže zadržala ali sada sam konačno slobodna da mogu da zavrtim glob i gde mi prst stane….mislim da ću da napravim listu svih tih malih aerodroma na podrucju stare Juge pa Kud Koji Mili Moji…..

Od Bruta do Zifta pa sve do Nebeske udice nailazim na tvoje komentare. Ako ovo nije sudbina onda ne znam sta je ..

@@357magnummm pa znaš kako bato, javi se!

💪

Evo ima u 2024. 😮😂