Prizren. Moj tata, svake godine za letnji raspust vodio bi nas kod bake u Prizren. Mnogo je voleo svoj grad i stalno bi mi govorio istoriju ovog drevnog grada, od prapočetka, Vizantije, Rima pa nadalje... Učio me je da ne pravim razlike među ljudima. Govorio je: "Svi smo mi isto iako imamo različite jezike i religije. Vidi moj Prizren. U jednoj ulici i džamija i crkva. Ovde deca, čim se rode, nauče tri jezika. Ima li to negde na svetu? Ovde, ispred svake kuće žubori potok i povezuje nas kao vene čoveka. Vena do vene, kuća do kuće. Lagano se spajaju do Bistrice". "To je moj Prizren" - govorio bi.
Nestala je Jugoslavija. Otišli su heroji mog vremena. Ostavili uspomene i sećanja. Od Vardara, pa do Triglava.
Život ide dalje, i mi sa njim putujemo, svesni ili ne. Svako ide svojim putem, i na tom putu susrećem drugove, prijatelje, saradnike i kolege. Svako nosi svoju želju, svako ima svoje snove. ⭐⭐⭐⭐⭐
Tekst i scenario: Đorđe Đogani 👉Režija: Đorđe Đogani, Lav Jeržabek 👉Izvršni producent: Đorđe Đogani 👉Montaža: Lav Jeržabek, Dušan Rađenović 👉Direktor fotografije: Stefan Momorov 👉Snimatelji: Dario Đogani, Đorđe Đogani, Stefan Momirov, Jovan Nedeljković, Lav Jeržabek, Dušan Rađenović v 📩 djogani.djole@gmail.com @Djogani
11 ноя 2021
