Мала Река је село одсечено од света, налази око ушћа Мале Реке у Пчињу.Једини пут којим се стиже до села води преко реке Пчиње ,која мора да се гази ,јер нема моста.Мештани користе воду за пиће из четири бунара чија дубина износи око 5 метара. До пре 20 година бунари нису постојали, већ су тада мештани употребљавали речну воду. Мала Река је село разбијеног типа, подељено у две махале. Одстојање између махала износи око 800 метара. Између махала протиче река Пчиња. До 1878. године село је имало трећу махалу Чукарлево. Она је те године расељена услед исељавања становника у Србију. Махала Чукларево налазила се са леве стране Пчиње, код ушћа Мале Реке.
Данашње село Малу Реку основали су досељеници.Као оснивачи наводе се преци данашњих родова: Митровци, Миленковци и други. Када су дошли, овде су затекли су велику гору коју су крчили и постепено претварали у оранице.
Оранице, које су мештани искрчили, нису остале њихова својина, већ их је неки Турчин спахија отео и начинио чифлик. То отимање имања, по казивању, извршено је у доба Усеин-паше врањског - владао од 1826. до 1842. године. Последњи власник чифлика Шериф-бег, наследник неког Мустафа-бега, живео је у Куманову; а овде је имао кулу у којој је боравио „Турчин субаша“. Субаша је мотрио на рад мештана и прибирао за бега ¼ од прихода. Шериф-бег имао је једну воденицу.Од чифчинства мештани су се ослободили 1909. године, када су откупили сву сеоску земљу а 1912. године порушена је беговска кула.
Село носи име по Малој Реци на чијем се ушћу налази."
Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Горња Пчиња“, насталој на основу података прикупљених делимично 1940. године, као и 1949. и 1950. године.
Сејаце
"Село лежи у изворишту Бараљевске Речице, на граници Врањске Котлине и Горње Пчиње. Земљиште Сејаца је неравно и испресецано многим доловима.Остатака од старина има у самом селу, затим на месту Гумништу - лево покрај реке и код цркве. Представљене су великим земљаним ћуповима и старим гробовима - правца запад-исток. За ове старине мештани причају да су припадале неком „предњем српском селу“.
Данашње Сејаце основано је после оснивања суседног села Старца. Основали су га досељени родови. Најстарији досељеници били су преци данашњих родова Чифталици, Николинци и Ђоринци. "
Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“
"Бараљевац лежи јужно од Кленика у долини Бараљевске Речице и по брдима између ње и Кленичке Реке.
Бараљевац је село разбијеног типа. Дели се на пет махала: Марковска, Јованоска, Павлоска, Газдинска и Присоја. Прве четири леже лево а пета десно од Бараљевске Речице. Последња махала је најмлађа - основана у присоју.
Бараљевац је 1951. године имао 72 домаћинстава.
Градиште је узвишење југозападно од села. Мештани казују да се на Градишту познају рушевине од зида, пречника од једног метра. Има остатака и од јдне цркве. „познаје се олтар од куд огрев сунце“, зидан каменом и малтером; по црквеном поду виде се широке цигле.
На атару Бараљевца постоји место Селиште. Лежи у јужном делу села, удаљен од Градишта око километар. На Селишту се познају „зидине од кућа, један бунар и надгробне плоче“. Опште је веровање да је на Селишту постојало једно старо село, које је уништено. Остатака од старина има и у средишном делу села на месту где је крст Св. Спаса. Ту су мештани ископавали: „кандила, цигле, старе гробове и бакарни новац“.
Данашњи становници Бараљевца кажу да су њихови преци приликом досељавања овде затекли храстову и церову шуму. Оснивање садашњег села започело је пре око 150 година. Као први досељеник сматра се деда Павл, оснивач рода Павловци. Он је побегао од Арбанаса из Муовца у Новобрдској Кривој Реци. Одмах после Павла доселиле су се две српске породице - Марковци и Јовановци - од којих су се намножили осталих седам родова.
Становници Бараљевца имају две славе: Спасовдан и Ђурђиц. Прва је сеоска слава (тада је сеоски сабор), док је друга кућна слава. Преслава је Теодорова Субота. Становници Бараљевца о празницима посећују цркву у селу Светој Петки. Код ово цркве налази се и бараљевско гробље.
За време Турака Бараљевац је био познато село по богатству у виноградима. „тада је грожђе рађало и на дрво и на камен. Сак се изродило“."
Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године.
21 фев 2022
