Добривоје је више пута поновио да је смрт ишчезнуће што је тешка јерес. Смрт душе није њено ишчезнуће већ њено постојање у стању одвојености од Бога и Божијих благодати, у стању када душа више не испуњава своје назначење.
Који то дух наводи владику да минира ауторитет етике? Владика прича о некој заједници, а апостол Павле само моралисао у својим посланицама, какав 4. век какви бакрачи. Најлакше је окривити за све четврти век и западну теологију. А Бог ако неког заборави, то није крај постојања истог, оног кога Бог заборави тј. презре, тај одлази у пакао, тј. у таму и презир самог себе. Иначе наравно да без литургијског живота нема вечног живота, али то подразумева и етичку трансформацију оног који приступи Цркви. А не на пример да неко блудничи и да мисли да то може, јер је у литургијској заједници. И онда дође владика Игњатије и испрозива морал, прича како Христос све свима прашта, и онда тај блудник настави са својом заблудом, а Нови Завет је врло прецизан и строг што се тиче моралног живота. Моралисање је добро ако моралишемо сами себи, а друге не осуђујемо. А свештенство има задатак да моралише пастви која више и не зна шта је грех, а шта не.
Рекао је: Ако се покаје. Покајање значи и даље не грешење. И на самрти се може покајати. Али се то не може планирати јер онда то није искрено покајање. То је унутрашњи процес а морал увек има и друштвени облик и променљива је категорија.
Да, Добривоје Мидић овде клевеће православне да су усвојили западну теологију, међутим то није тачно: западна теологија учи да је грех прекршај правила који вређа Бога па се захтева искупитељска жртва и патња или дела која би задовољила Божији порив за казном (разликују се католици и протестанти само у томе шта сматрају начином за задовољавање тобожње Божије жеље за казном), док наше богословље учи о греху као стању душе, као ропству плоти и страстима (које птоизводи и прекршај правила), а то ропство нас одваја од благодати Божије са опасношћу да нас сасвим одвоји чиме се настањујемо у месту вечне неблагодати услед одвојености од Бога; а спасење је у покајању и преумљењу, у промени стања срца тако да не робује плоти и страстима (и самим тим да не дела против воље Божије и чак да не жуди за грехом), а то се не може постићи без Бога, без сједињења са њим, и без његовог разорења власти Ада. Ето етике и онтологије сједињене и сагласне једне са другом у православном богословљу, јер грешност и покајаност нису просто формални поступци преступа и извињења или надокнаде штете, већ су грешност и покајаност начин постојања и стање срца човека. Православно гледиште се потпуно РАЗЛИКУЈЕ од западне теологије и стога је Добривојева клевета ужасна. Још ужаснија су његова учења о смртности и бесмртности, о оваплоћењу, о спасењу, о томе шта је наш главни проблем, о епископу као референтној тачки (јел то значи да је Арије био референца? А како то за епископа одједном не важи у случају нпр. Артемија?) и друга његова неправославна учења. Али да се власи не досете, он предањско православље клевеће за тобожње усвајање западне теологије, срамно и хулно за човека са епископским чином. ПС: он у првим секундама свог говора лаже, говорећи како је у православље продрла схоластичка теологија одвојена од црквеног живота, а управо је обрнуто: његове идеје су плод кабинетског филозофирања уског круга "стручњака", док је предањско православље плод молитвеног и подвижничког живота. Срамно је како неко може да обрне наопако истину.
