Najbitnije je ako smo imali nekoga u proslosti da nije bio dobar kao covek ili nije imao casne namere a da nismo to prekinuli na vreme iako smo to videli,ne smemo dozvoliti da nas to dovede do potpunog rasula tj. da se to kajanje pretvori u narusavanje sopstvenog zivota i zdravlja.nazad ne mozemo.vec idemo napred i popravimo ono sto možemo a sto je proslo pustimo!zivot ide dalje i uvek glavu gore!tako i mora biti.to je jedino pravo resenje.borise hvala na ovoj temi.za sva vremena je!lepo ste je objasnili.👍
Pitanje preuzimanja krivice je, po mom mišljenju , pitanje odgovornosti I zrelosti .Moramo biti dovoljno osvešceni i emocionalno inteligentni da bi prepoznali kada je realno nešto naša krivica a kada jednostavno nije .Lepo je rečeno u videu neka nam sve to bude još jedna zivotna lekcija, učimo iz nje .Pitanje krivice je vrlo kompleksno , to je stvar I samopoštovanja, samopouzdanja, odgoja,karaktera , životnih okolnosti. Na kraju, niko nas ne moze toliko okriviti koliko mi mozemo sebe ali naučimo I oprostiti, pomirimo se I sprijateljimo sa svojim prilikama I neprilikama, učimo , sazrevajmo.Takodje,čuvajmo ljude koji nas razumeju a ne one koji nas osudjuju I okrivljuju .
Hvala Bogu sto mam je poslao vas da Nas osvescujete I dovodite do realnosti.Ako moze jedno pitanje Dali krivica moze bitI povezana sa vjerom u sebe,sa ocekivanjima drugih ljudi,I neispravnom percepcijom odnosno rasudivanjem.Hvala srecna vam Nova godina I svaka sledeca 💜
Ja sam danas razgovarala sa mamom i ponovo je trazila samo mane u svemu i ja sam joj poklopila slusalicu, zbog nje sam celo detinjstvo bila bolesna, bila je zivcana a na upalu i temperaturu svakog meseca. kada se ona odselila ja sam prestala biti bolesna, pogotovo kada sam sama otisla. Pokusala sam joj objasniti da ja zivim slobodan zivot, i da nema vredjanja, jer ne mislim da sam losa osoba. Al ona jednostavno ko da ne zna drugacije. I veceras sam joj poklopila slusalicu. Al stvarno sam se trudila, i prelazila preko svoje ljutnje kad nesto kaze. Plasim se jer zelim biti normalna, a mislim da odnos sa roditeljima utice na nas razvoj? Da budemo normalniji prema drugima. Zelim biti pametna i strpljiva osoba. Al ona uspije da me uvek povredi. Zasto to rade ? I kako da se izborim sa tim? Dal je moguce da postanem jednostavno hladna na njene komentare. Da li je ok nemati odnos sa mamom? Hvala :)
Covek postoji. Vi postojite! Stoga da li ste krivi za vase postojanje? Ako jeste, krivi ste i zivecete sa krivicom. Ako niste krivi, onda ste odgovorni za postojanje, zivecete sa odgovornoscu. Postoji i treca opcija... proverite puls. 😋
Treba imati odredjeni stepen hrabrosti da priznamo krivicu i grešku.Kao i visoku moralnost i savesnost da bi snosio osecaj krivice .Taj osećaj nas čuva od nepromišljenosti i podstiče nam odgovornost prema sebi i drugima . .
Madlena, naravno da umjerena doza samokritike mora postojati jer onaj ko shvati i prihvati grešku je na pola puta da to ispravi i da ne ponavlja iste..Lp
@@almasacijem1064 Da to je zdrava krivica ali nezdrava je destruktivna .Zdrava krivica nas moze promeniti i navesti nas da ispravimo gresku ,koliko mozemo .A nezdrava je urota protiv sebe ili auto destrukcija .Pozdrav i tebi i nemoj dozvoliti da ti sin vidi slabost ,jer ocigledno to zloupotrebljava .
@@madlenadjokovic Hvala vam od srca, nije samo on vec i suprug preko 35 godina a sin ima 27 gdina, pakao dušo, stariji sin je sušta suprotnost koji je u godinama mlađeg imao i suprugu, djete, kupio stan bez kredita, osvješten, brižan i citav život cak od malih nogu svjedoci mom životi i mojoj borbi jer suprug je samo otac na papiru kao i muž, sama sam ih odgojila, radila, brinula njihove brige...Stariji sin mi je oduvjek podrška jer sve zna, od siline stresa decenijama dobila sam Hašimoto i zatvorila sam se u kucu na antidepresivima, patim u tišini i krivim sebe zašto na vrijeme nisam reagovala kod muža a zatim kod sina i zauzela se za sebe a sada u ovim godinama ovako emotivno uništena ni samoj sebi nisam dobra, empata sam a oni su to prepoznali i godinama koriste 😔
@@almasacijem1064 Njemu treba cvrsta ruka jer to je posledica jer mu fali očinska figura .Moraš biti ostrija prema njemu ,jer ocigledno da ga tvoja ranjivost ne pogadja , naprotiv.Zato nisam za to da imam vanbračno dete jer oceva figura mnogo znaci za odrastanje i deca koja su tako reci bez oca ,su drugačija,.I oni pate falio je jedan roditelj i cvrsta ruka . Moja tetka je samohrana majka ali ona je i previse stroga bila kao majka .Zato mi je brat postao njen potrčko i ima prezir prema ocu .Eto ima i takvih prica .Glavu gore ,morate ojacati i srecna Nova godina ❤️
Mislim da deci ne smijes govoriti da nisu dobra. To ih i navede da lose stvari. I ako se cini da "nisu dobra". Recite im onoliko koliko mogu podneti :)
dok je dete maloletan, roditeljska odgovornost je da deca ne padnu u losi stvari. Dobri roditelji pazu svaki dan. A jesu jos te kako odgovorni za lose postupke dece. Jesu. Dok su deca malo letna, to jest do 18 ili 20 godina. A to se ne pocinje od 15 godine, nego od prvog dana. Danas ljudi neznaju kako da budu roditelji, nisu ni kuci da nadgledaju decu, ostave dece kod rodjake ili sami deca se sami podignu kako znaju, to je najveci problem, da budemo realni. Sorry, my Serbian isn't perfect. I hope you understood.
