Jovan Dučić (1874 - 1943) rođen je u Trebinju, a umro je u Americi, a živeo je neko vreme u Mostaru.
Družio se sa Šantićem i Svetozarom Ćorovićem, uređivao je časopis Zora.
Školovao se u Švajcarskoj i Francuskoj (pravo).
Bavio se diplomatijom i kao ambasador živeo je u Sofiji, Atini, Rimu, Madridu, Ženevi, Budimpešti, a kada je izbio II svetski rat otišao je u Ameriku.
U srpsku poeziju uneo je duh francuskog parnasizma i simbolizma.
Pisao je pesme, putopise, eseje i kritike.
Prvu zbirku pesama štampao je 1901, a zatim i 1908, 1911 i 1914. godine.
Najpoznatiji pesnički ciklusi su Carski soneti, Dubrovačke pesme, Jadranski soneti, Senke po vodi, Duša i noć, Jutarnje pesme, Sunčane pesme, Večernje pesme, Pesme ljubavi i smrti.
Pisao je ljubavne, refleksicvne, elegične, deskriptivne i rodoljubive pesme.
Putopisi - Gradovi i himere (1930)
Knjga eseja - Blago cara Radovana
Pesme u prozi - Plave legende
Bavio se i kritikom, pisao je o Stankoviću, Kočiću i Šantiću.
Ugledao se na francuske uzore iz redova parnasista, postao je jedan od najvećih zagovornika larpurlartizma (pesma mora da postoji radi pesme, da bude čista i uzvišena, ne postoji da bi nečemu koristila već radi lepote).
Pesma Moja poezija je njegov poetički manifest.
Dva osnovna motiva njegove poezije su priroda i ljubav - puno melanholije, javlja se misao o rastanku, prolaznosti; sumorna raspoloženja, uzdasi, tugovanja, jesenji pejzaži.
Pred II svetski rat bio je diplomata u Madridu.
Poslednja knjiga Lirika izašla je mesec dana nakon njegove smrti.
Poezija mu je bila u stalnom usponu.
Pesnički vrhunac je bio između 20ih i 30ih i ostaje do njegove smrti.
1 окт 2014
