Branislav Petrović rođen 1937. godine, bio je srpski pesnik i novinar. Osvajao je više nagrada za svoju poeziju. Njegove pesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima.
“Prva pesma čovekova”
Ovih dana, baš ovih dana
ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo
Ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi iz ničega, baš iz ničega
joj iz ničega
to mi od poljubaca
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi
mangup što u svom telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil on u brod prekuje morem plovi
onaj fantastični što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje, pije i puši
Ženo moja
još iz tebe svetlost Dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi železne rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude:
hiljadu poljubaca treba za prćast nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja, hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav
ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina
Snevam:
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole, tate, mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju kćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi ljubi
otima se ona
al’
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvori telo
joj
moram priznati da je to posao nekog velikog boga
počinje avantura čoveka još jednoga.
A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
nek sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI
pokaži joj, moj sine, pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac
hvata.
#zillionfilm
21 авг 2024
