Branko Miljković rođen 1934. godine, bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine 20 veka. Poslednjih godina života objavio je pet knjiga poezije, „Uzalud je budim“ je jedna od njih.
"Uzalud je budim“
Budim je zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči
koje peku grlo, volim je ušima
treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela
i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih reči trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
Kada nebo nije bilo više
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore
Budim je zbog zore, zbog ljubavi
zbog sebe, zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: Neka me traži
i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
Uzalud je budim
jer će se probuditi
drukčija i nova
Uzalud je budim
jer njena usta
neće moći da joj kažu
Uzalud je budim
ti znaš, voda protiče
ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku
Ako nije tako
odsecite mi ruke i
pretvorite me u kamen
#zillionfilm
11 сен 2024
