Danas kada neko pomene devedesete, uglavnom se misli na ratove, stradanja, Slobodana Miloševića, ulične proteste, bedu, kič i šund.
Nedavno se navršilo 22 godine od ukidanja sankcija Srbiji, tačnije, Saveznoj republici Jugoslaviji, kako smo se uporno nazivali sve dok nas desetak godina kasnije nisu napustili i poslednji susedi. Sankcije su uvele Ujedinjene nacije 30. maja 1992. godine zbog učešća Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini. Konačno su ukinute 21. aprila 1995. godine. I dan danas se smatraju najoštrijim merama koje su Ujedinjene nacije sprovele prema nekoj zemlji.
Sankcije su podrazumevale potpunu izolaciju zemlje.
Država je za tri godine devastirana, preživljena je najveća hiperinflacija u Evropi u 20. veku, a ekonomija se svela na šverc i crnu berzu. U inostranstvo se nije moglo, sem ako si radio u nekom mediju ili nevladinoj organizaciji, a beogradski aerodrom je bio praktično zatvoren, pošto je jedini let bio onaj za Podgoricu. Dobro, ponekad je bilo auto moto takmičenja.
Sve je stalo, sem rata, inflacije i unutrašnje političke borbe.
Ipak, u trenucima kada se nismo bavili preživljavanjem i politikom, pokušavali smo da se zajebavamo, kao i svi klinci na svetu. Imali smo dvadesetak godina, i pored svega, pokušavali smo da se zabavljamo.
Bogu hvala, moglo je svuda da se puši. Legalnog uvoza cigareta nije bilo, a domaća industrija izbacivala je duvan verovatno najnižeg kvaliteta. U početku smo još i nekako pušili strane cigarete koje su donosili šverceri. Kupovali smo ih na privatnim trafikama, ili kod dilera na bitnijim raskrsnicama. Moj prodavac bio je zaboden godinama na Slaviia. Pušili smo neke pre i posla tog perioda nepoznate brendove, tipa Bond ili HB, ali smo vrlo brzo spali na crnogorski Point, kao domaći Vek ili Moravu. Klasik i Lord su bili nedostižni u tom trenutku, iako su bili podjednako užasne pljuge.
Dolaskom totalnog siromaštva završili smo na duvanu za uvijanje. Bio je užasnog kvaliteta. Pušili smo neke mlevene panjeve sa tezgi beogradskih pijaca.
27 окт 2017
