Ivo Andrić - SUNCE (Tekst) govori Ivo Andrić

Подписаться 8 тыс.

50% 1

Ivo Andrić - SUNCE / Priču pročitao Ivo Andrić 03. januara 1960. godine / Tekst:
SUNCE
Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje. Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji 115 malo uzbuđenje, spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija žudi za uzbuđenjem i promenom.
Jedni su ga gledali ispod oka, drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno.
- Kako je bilo?
- Dobro! - odgovarao je mladić, jedući ohladnelu i crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu.
- Đavola dobro! - rekao je kao jeka starački glas negde iz ugla.
Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu primedbu; njega je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bili su mu zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da govori. (Tek kad mrak padne i kad ostane sam u svojoj postelji, počeće noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituje sve što je rekao i što nije rekao.)
Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod za razgovor i nastojalo je da ga iskoristi što bolje. Mladić je veselo odgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac iz ugla. U trenutku zatišja, on je rekao suvo i neprijatno:
- Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da premeste.
- Što da ga premeste? - pita neko od onih koji mrze starca.
- Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka, oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali premestiće te sigurno.
Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu.
Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što uvek rade. Rumen onizak stražar pojavio se na vratima.
- Vi! Pakujte se!
Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na ljuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu:
- Šta me gledate? Pakujte se. Brzo, brzo!
Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod pazuhom. Nespretno se okrenuo i rekao "zbogom" ravnodušnom društvu.
- Vorwärts!* - Marš!
Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom slušao tupu jeku koraka, svojih i stražarevih. Ja-ti! Ja-ti! Već posle nekoliko koraka njemu se činilo da je svet samo dugačak hodnik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar. Jedini znaci života, bat njihovih koraka - ja-ti, ja-ti - i slaba jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva a, jedno dugo i tamno, a drugo kratko i svetlo: a-a, a-a!
Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji. Zdesna, retki prozori sa rešetkama i gusto pletenom žicom, a sleva, pokovana vrata na ćelijama.
- Halt!** - viknu stražar, kao da provodi eskadron vojnika.
(Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnom načinu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je mislio: Ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Znači da u toj izlišnoj vici troši 1000 posto energije više nego što je potrebno da se jedan nenaoružan i pokoran čovek zaustavi u hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova
stalna stražarska dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenika kao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko ovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamo mi, hapšenici.
Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i spusti trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su pravi, časni, naoružani i plaćani, žive, žive moralno i materijalno, od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na mestu, u ovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bila živa, strašna i jasna
istina, utoliko strašnija što je nemogućno objaviti je i dokazati. Šta biva, pitao se mladić, od takvih saznanja koja blesnu trenutno i umru u čoveku ili sa čovekom, a ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude?)
Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem, koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.
Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći, i dve stolice od nebojene čamovine.
. . .
(1960)
Ivo Andrić
Tekst cele priče: balasevic.in.r...
Video i audio obrada: Bistrooki tim 21. 2. 2024.
/ @bistrookikutak
Naši sajtovi: balasevic.in.rs/ i antologija.in.rs/
Facebook: / bistrooki.kutak
Instagram: / bistrooki.kutak
X (Twitter): / rimovanje
Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge RU-vid kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)

Опубликовано:

11 сен 2024

Ссылка:

Скачать:

Готовим ссылку...

Добавить в:

Мой плейлист

Посмотреть позже

Комментарии : 2

@bistrookikutak 6 месяцев назад

Ivo Andrić - SUNCE / Priču pročitao Ivo Andrić 03. januara 1960. godine / Tekst: SUNCE Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje. Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji 115 malo uzbuđenje, spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija žudi za uzbuđenjem i promenom. Jedni su ga gledali ispod oka, drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno. - Kako je bilo? - Dobro! - odgovarao je mladić, jedući ohladnelu i crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu. - Đavola dobro! - rekao je kao jeka starački glas negde iz ugla. Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu primedbu; njega je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bili su mu zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da govori. (Tek kad mrak padne i kad ostane sam u svojoj postelji, počeće noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituje sve što je rekao i što nije rekao.) Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod za razgovor i nastojalo je da ga iskoristi što bolje. Mladić je veselo odgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac iz ugla. U trenutku zatišja, on je rekao suvo i neprijatno: - Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da premeste. - Što da ga premeste? - pita neko od onih koji mrze starca. - Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka, oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali premestiće te sigurno. Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu. Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što uvek rade. Rumen onizak stražar pojavio se na vratima. - Vi! Pakujte se! Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na ljuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu: - Šta me gledate? Pakujte se. Brzo, brzo! Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod pazuhom. Nespretno se okrenuo i rekao "zbogom" ravnodušnom društvu. - Vorwärts!* - Marš! Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom slušao tupu jeku koraka, svojih i stražarevih. Ja-ti! Ja-ti! Već posle nekoliko koraka njemu se činilo da je svet samo dugačak hodnik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar. Jedini znaci života, bat njihovih koraka - ja-ti, ja-ti - i slaba jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva a, jedno dugo i tamno, a drugo kratko i svetlo: a-a, a-a! Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji. Zdesna, retki prozori sa rešetkama i gusto pletenom žicom, a sleva, pokovana vrata na ćelijama. - Halt!** - viknu stražar, kao da provodi eskadron vojnika. (Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnom načinu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je mislio: Ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Znači da u toj izlišnoj vici troši 1000 posto energije više nego što je potrebno da se jedan nenaoružan i pokoran čovek zaustavi u hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalna stražarska dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenika kao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko ovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamo mi, hapšenici. Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i spusti trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su pravi, časni, naoružani i plaćani, žive, žive moralno i materijalno, od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na mestu, u ovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bila živa, strašna i jasna istina, utoliko strašnija što je nemogućno objaviti je i dokazati. Šta biva, pitao se mladić, od takvih saznanja koja blesnu trenutno i umru u čoveku ili sa čovekom, a ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude?) Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem, koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku. Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći, i dve stolice od nebojene čamovine. . . . (1960) Ivo Andrić Tekst cele priče: balasevic.in.rs/ivo-andric-sunce-tekst-pricu-procitao-ivo-andric/ Video i audio obrada: Bistrooki tim 21. 2. 2024. www.youtube.com/@bistrookikutak Naši sajtovi: balasevic.in.rs/ i antologija.in.rs/ Facebook: facebook.com/bistrooki.kutak Instagram: instagram.com/bistrooki.kutak/ X (Twitter): twitter.com/rimovanje Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge RU-vid kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)