Odgledam rado ovu priču o neuro marketingu i sve je super dok ne dođemo do zloupotrebe podataka koja nije nikakva teorija zavere niti stvar relativiziranja da mi eto nismo važni već racionalni rizik neracionalnog ljudskog ponašanja. Kako neko ko toliko zna o ponašanju čoveka i njegovim lošim navikama koje su naučno dokazane ima toliko poverenja da te podatke ti isti ljudi sa svojim sopstvenim intetesima neće zloupotrebiti?Kako se zove ta vrsta zaokreta ili manevra mozga kada treba sagledati onu drugu tamnu stranu priče o privatnim podacima pojedinaca i tada imamo poverenju u ljude i njihove etičke principe uz obrazloženje da smo eto mi nevažni? Ili je u pitanju samo elegantan retorički manevar i izbegavanje bar blagog osvrta na taj problem
Šta je to evoluiralo kod ljudi kada su odluke osamdeset posto iracionalne i kada je ponašanje savremenog čoveka i njegove navike na kojima baš počiva ovaj oblik marketinga i ceo potrošački sistem na nivou pećinskog čoveka
