II 5. Благи Христос Саву миловаше Од милоште вако му збораше: "Чедо моје Немањићу Саво, Што си ми се тако растужио, Што си ми се тако расплакао, Никад тако ти плакао ниси, Ниси тако плако за Косовом Кад је српско потамњело царство, Потамњело царство и господство. Казуј мени, моје чедо драго, Како стоји сада Србадија: Како стоји вјера у Србаља, Јесу л Срби као што су били Или су се Саво измијенили, Поју ли ми многе Литургије, Подижу ли многе задужбине. Као некад у врјеме Немање И сина му Светитеља Саве, И славнога Милутина краља, И Стефана милог ми Дечанца, И Лазара мога Мученика И Милице славне Љубостињке, Ангелине мајке Крушедолке, И осталих цара и књегиња, Да л се и сад Бог тако поштује, Да л Србијом свете пјесме брује, Јеванђеље да л се моје шири, Српска земља да л тамјаном мири, Свјетли ли се образ у Србина Пред људима и пред Анђелима, Великаши да л праведно суде, Богаташи да ли милост дјеле, Да л сусједа сусјед оправдава, Да л нејаког јаки подржава Поштује ли млађи старијега, Да л дјевојке држе дјевојаштво, Да л попови по светињи живе, Калуђери да л за народ клече И да л грију пештере сузама И за народ топлим молитвама. Да ли народ недјељу светкује, Да л празником Цркве испуњује? Казуј мени дични Светитељу, Српског рода други Спаситељу, Каква ти је голема невоља Те ти рониш сузе низ образе, Пјесму Неба плачем завршаваш?"
