Dragi moji, hajmo da LJUBAV MOŽE!
Dobro dosli na moj kanal "LjUBAVMOŽE".
U mom prvom videu pričam o Jefimiji, prvoj ženi spisateljici u srpskoj književnosti, diplomatiji, začetniku jednog novog pravca u srpskoj književnosti, državniku i pesnikinji, kao i o "Pohvali knezu Lazaru"
Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne. Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine. (Njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom posete Svetoj Gori 1346. godine.) Udala se za Uglješu Mrnjavčevića, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukašinom) za istinskog vladara u južnim oblastima srpskog carstva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Dušanove udovice, monahinje Jelisavete. Despot Jovan Uglješa i despotica Jelena dobili su sina; Ser, prestonicu ove južne srpske države na razvalinama velikog Dušanovog carstva, Jovan Kantakuzin naziva "velikim i divnim gradom". Život je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen.
Potom je na ovu sirotu ženu sudbina poslala sve nesreće koje mogu da zadese jedno ljudsko biće: svaku novu težu i mučniju od druge. Umro joj je otac, potom sin, dete mlađe od četiri godine ("mladi mladenac"); u boju kod Černomena 26. septembra 1371. godine poginuo je njen muž, despot Jovan Uglješa; izgubila je porodicu, posed, prihode, državu, društveni dignitet. Po običajima srednjeg veka zamonašila se (nije poznato kada) i došla u državu kneza Lazara, koji joj je pružio utočište. Od mlade vladarke postala je udovica, izbeglica, prognanik: sirota monahinja. Ali ni tu nije bio kraj stradanjima: u Kosovskoj bici 1389. godine nestalo je i njenog zaštitnika, kneza Lazara.
Čini se da je u deceniji posle boja njen uticaj na kneginju Milicu morao da bude veoma veliki: Jefimija je verovatno učestvovala u svim važnim državnim odlukama: Konstantin Filozof hvali njenu mudrost i rečitost ("va mnogih glagolanih i veštih mudrejšija sušti"); Milica (tada već monahinja Jevgenija) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija su bila odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazivao lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) "kao neku kulu i pomoć". Godine 1398, u mučnoj misiji koje su preduzele dve monahinje da opravdaju mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota, koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju, posebno se istakla Jefimija. Kako je bilo ovoj umnoj ženi, sada, u ubogoj monaškoj rizi, da hoda gradom u kome je pre skoro trideset godina bila gospodarica (Ser), i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i Turke, koji su joj uništili zemaljski život, može samo da se zamisli. Prema Grigoriju Camblaku ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića, imala je još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju svete Petke, iz Trnova u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videći u tome činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri u Srbiji koji su ovim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine, kada su mošti svete Petke prispele u moravsku Srbiju. I u ovoj, naizgled potpuno verskoj akciji, vidimo mudrost nesrećne udovice despota Jovana Uglješe.
Ne zna se kada je monahinja Jefimija Umrla. Poslednji pomen o njoj nalazimo u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom, gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili iz ove, za Srbe najsudbonosnije bitke. (Predanje kaže: u toku samo jednog jedinog dana zamonašenje je tražilo stotine žena.)
Monahinja Jefimija ostavila je tri zapisa koje danas čitamo kao poeziju i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, zapravo, "Prinošenija", darovi, koji u sebi sadrže i reči koje je darodavateljka napisala. Prvi od njih, "Tuga za mladencem Uglješom", upisan je u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru Hilandaru. U dvema sinataksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru - ikonici, obraća se Hristu i Bogorodici; u molitvenu književnost koja je prema vizantijskoj tradicij
Sva vasa pitanja, predloge sugestije i ponude za saradnju mozete poslati na mail adresu ljubavmoze@gmail.com
.........................................................................
SAJT: gordanaristevsk...
FACEBOOK: www.facebook.c...
INSTAGRAM: / gordanaristevska
#književnost #gordanaristevska #LjubavMože #
11 сен 2024
