Svakodnevno donosimo odluke.
I mnogo tih odluka je donešeno iz emocije, zato što nam za njih činjenice nisu bile potrebne. To su svakodnevne male odluke, zbog kojih ne moramo da se zamaramo razmišljanjem o činjenicama. Jednostavno znamo da je nešto najbolji izbor za nas, bez da vidimo neku veliku logiku u tome. Isto tako, mnogo odluka koje smo doneli samo na osnovu činjenica su nas spasile mnogih neprijatnih i bolnih situacija.
Ko je onda u pravu? Ovi što prate svoje srce ili ovi što prate svoj mozak?
Da bi doneli najbolju moguću odluku neophodno je da u nju uključimo i jednu i drugu stranu (da ne kažem organ 😁).
Posmatranje stvari kroz činjenice nam omogućuje da vidimo situaciju ispred nas jasno, da možemo dobro da ocenimo u kom pravcu idemo i da lakše procenimo koliki ćemo imati uspeh sa našim odlukama. Ovde je međutim problem što da bi išli isključivo ovim putem moramo da držimo mnogo stvari u glavi i da se vodimo po njima, što je praktično nemoguće... ne možemo da predvidimo toliko toga unapred i pre ili kasnije ćemo završiti u ćorsokaku. Takođe, mi ljudi i nismo baš dobri u logičkom razmišljanju, tako da ovo mnogima može biti problem za sprovesti.
Sa druge strane - donošenje odluka kroz emocije je isto tako dobar način za odlučivanje, zato što se oslanjamo na dosadašnja iskustva, naučene stvari, lične uvide, intuiciju itd, ali... naše emocije nisu stabilne. Zapravo su vrlo prevrtljive i promenjive i na njih se ne možemo osloniti sa sigurnošću.
Najveći problem je taj što logika ne može da objasni naša osećanja, a osećanja često ne prate logiku. To čini da najčešće odlučujemo prateći samo jedno ili samo drugo. A realno, najispravniji način je da dozvolimo da naše emocije prekontrolišu činjenice, a da činjenice obuzdaju osećanja.
Tako gledano, idealno bi bilo da sakupimo što je moguće više informacija i da ih onda pomešamo sa emocijama, pa na osnovu oba uvida donesemo odluke. Kao što sam u videu rekla - postoje oblasti u kojima je logika ipak važnija, kao i oblasti u kojima su osećanja ipak ono što će permanentno igrati najveću ulogu, tako da i prema tome možemo da pustimo naše "konje" i našeg kočijaša da nas odvedu (ili bar probaju) na najbolje mesto za nas. MOžda sama situacija može da nam bude mera?
Ponekad ćemo promašiti, ponekad ćemo uspeti da izaberemo dobro... ali najbitnije je da uvek idemo napred i da učimo iz naših odluka.
Vera i nadanja nisu put, ali jesu cilj i one su nam potreben kojim god od ova dva se vodili: osećanjima ili činjenicama.
Volim vas sve, mudre i osećajne ❤️
10 сен 2019
