Piknik - Beseda o Marku i Musi 

Piknik - Beseda o Marku i Musi
Sta to tutnji u sred gore
Muknu brda stade more
Razbeza se 'tica svaka
Pred susretom dva junaka
Dva titana Golijata
Ko od brda odvaljena
Kraljevic je prvi Marko
A drugi je Turcin Musa
Te besedi Turcin Musa:
"Sklon' se Marko s puta moga!
Kroz planine hocu proci,
A ti kavge ne zameci!"
Al besedi ljutit Marko:
"Na zemlju mi neces uci!
Il' se u svet vrati beli,
Ili sa mnom megdan deli!"
Njiiii! "Miran Sarac!"
Kad to zacu Turcin besnu
Iz nosa mu vatra sunu
Poteze on vranca svoga
Vazneo se do oblaka
Te isuce sablju svoju
Pa zamanu sa visina
Tresnu Marka ko grom s neba
Pade Marko s Sarca svoga
Usta Marko s zemlje crne
Kao da mu nista nije
Te uzjase Sarca svoga
Pa ko kursum poletose
U levoj mu kajas crni
U desnoj mu sestoperac
Ka Turcinu Sarac skoci
Tresnu Musu medju oci
Sevnu munja od siline
Raspade se sestoperac
A Musa bi prema Marku
Pesnicom u zube bele
Sagnu Marko glavu svoju
Musa tresnu u planinu
sa planine stena pade
Pade Musi posred brade
Uze Musa granit stenu
Pa je baci u visine
Tresnu ona opet dole
Marku posred glave gole
Puce stena na dva dela
Marku glava osta cela
Te raspori on Turcina
Od pasa do grla bela
Iz grudiju od Turcina
Prikaza se ljuta guja
Te besedi ona Marku:
"Sreca tvoja Kraljevicu
Sto sam se ja uspavala,
Jer da sam ja budna bila
Ni majka te ne bi znala,
U dzak bi te sakupljala!"
Kad to vide Marko pade
Na kolena svoja tvrda
Pa on cupa kose svoje
Te proliva biser suze
"Kuku mene mili Boze
Izas'o bih sad iz koze!
Gde pogubi tog junaka,
Pogubih od sebe boljeg"