Podcast #99 Miloš Vlalukin - glumac čovek koji je sa Dudom Ivkovićem držao trening pred polu finale 

Nada i želja kao svetlost i tama Kažu ljudi da je želja pokretač na akciju, i da u svetu ništa ne bi bilo stvoreno da nije bilo želje da se to ostvari. Nije želja pokretač nego nagon za održanjem nas tera da se dokazujemo da smo vredni da svoje seme proširimo. Nagon za održanjem tera čoveka da radi, da ima za bolji telefon, kola ,kuću..Pa kad vidi da poštenim radom ne može onda ga njegovintelekt pokretan nagonom vara da krade da laže, otima. Nagon preko intelekta prevari čoveka da ode u kockarnicu želeći brzu zaradu. Odvede ga u kafanu gde su konobarice i pevačice , jer nagon tera a intelekt vodi čoveka gde ima lakih žena da se poseje seme. Jadan čovek nije ni svestan zašto on to želi. On misli da ide tamo zato što mu je tamo lepo, zato što on to voli. Želje priprodnog čoveka uvek u pozadini imaju nagon. Kada se želje ne ostvaruju onda počinje patnja. Primećujemo da želje imaju svoju tamnu i svetlu stranu. Kada se ostvare one u nama izazuvaju euforična oseđanja kojima nas intelekt nagrađuje za uspeh. Ali kada se ne ostvaruju onda to u nama izaziva osećaj bezvrednosti, gneva, besa, ljutnje,...izaziva patnju. Dok duhovnog čoveka ne pokreće nagon nego smisao koji nađe u nekoj ideji. Taj smisao posle izazove oduševljenje idejom i mi krećemo, ne sa željom da nešto uspemo, već sa nadom da ćemo nešto ostvariti. Nada nigde ne žuri, može večno da čeka na ostvarenje, i stalno nas greje nekom tihom radošću. A želja traži da se što pre ostvari pa izaziva nervozu ako ne ide onako kako je zamišljeno. Nada čini da život bude ispunjen radošću a želje mnogo češće izazivaju patnju nego euforiju. To je kao da ideš kroz tunel. Nada je ono svetlo na kraju tunela koje nas zove i mami, i dok smo na sredini puta sve nam je potaman. A želje su one koje nas skreću sa sredine puta i teraju nas da udaramo u zidove, Kada udarimo levo tu su euforična osećanja sreće a kada udarimo u desni zid tunela tu je patnja da nam kaže da smo skrenuli sa životnog puta. Nisu želje te koje su vodile duhovne ljude na putu progresa, Nego su duhovni ljudi uspevali da u svojim umovima rode ideje koje su u njima izazivale oduševljenje smislom, i oni su ti koji su doneli progres vođeni nadom. A inteligentni ljudi vođeni nagonima su ih sledili videći dobro koje su ovi iznedrili. Nisu intelektualci doneli progres nego razumni ljudi sposobni da rode nove ideje Tako želje ima prirodni čovek a nadu gaji duhovni čovek. Želje pripadaju svetu tame a Nade kao njihova suprotnost svetu svetlosti. Ako vam se svidela ova priča potražite na blogu "svitanje rs" ima tamo lepe i ukusne hrane za jedan um Pozvani su svi dobri ljudi u društvo dobrih ljudi, izvolite poslužite svoj um Hvala