Koncert u Studiju M, Novi Sad 1996.
Od početka na ovamo
sve se menja neprestano.
Zato mnogo snage treba
da se krene sve do neba.
Kad mi duša spusti jedra,
kad Pegazu klonu bedra,
eto meni crne ptice,
crne ptice zloslutnice.
Soba prepuna knjiga,
kutija mala što svira,
gledam prastari svod,
u oku olovni san zri.
Misli lete sve dalje,
blistave, nestvarnih boja,
gledam kitnjasti ram
na slici prašnjavi lik bdi.
Čarobnim dvorcima žurim,
orgulje čujem u tami,
pastir u frulu svira,
opet novi se rađa dan.
Zove me nestalo vreme,
muzika opojnog vina,
čujem i zvuk klavira,
nebo praznuje ovaj san.
Žena usnulog lika,
teška mi otvara vrata,
čudni osećam strah,
kraj sebe ne čujem njen glas.
Mnoštvo nestvarnih lica
slike mi stvara iz priča
dok je dečiji svet
još davno sanjao svoj san.
Mekani zvuci klavira,
ona tu muziku svira,
oči joj čudno sjaje
to sa prašnjavih slika znam.
Pogled joj uzalud tražim
tuga me muči i slama,
oči joj krije tama,
sve je nestalo nekud već.
21 ноя 2011
