Lenki Dunđerskoj) U spomenicu Svet je svakog pun stvorenja, jednom cveća, drugom stenja, jednom žetve i košenja, drugom žela i prošenja, Tebi mladoj mladoženja. Ali koga majka rodi, te mu sudba tako godi da je vredan toj divoti? Izberi po miloj volji, al' ostane l' koji boli, bole nožem tog zakolji, kad mu ŽIVO srce prebi, - kuku Tebi! U dubine morske tami mnoga kaplja tužno čami, val je zove, zrak je mami, svaka rada da se diže te da stiže suncu bliže. Al' tek ona svetla biva što s oblaka padne siva pa je sunčev plam celiva, da se zasja i preliva na divotu sveta živa. Tako su i prosci Tvoji: - ko da bira ko da broji? - Koga takne Tvoja ruka, oko Tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka, tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi, - blago Tebi! Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje. Za me nema te miline; i kad mi se magla skine zaborava i tamnine sa mladosti i davnine, to su samo pusti seni, - kuku meni! što kukam? - da sam i ja A u tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, - tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele. Al' ovako, sve jednako, dok se mlađem pehar peni te mu zbori: „Žen' se, ženi dokle ti se svet zeleni!” ja, osaman u seleni, od jeseni do jeseni pevam srcu: mirno veni! Blago meni! -
