Jednog dana će u ljudskoj povijesti pisati da se desilo da Božjom promišlju na ovaj svet dođe jedna mala devojčica po imenu Tereza, da će još u svojoj ranoj mladosti zasjati neopisivim nebeskim svetlom, da će biti neizmerne ljudske ljubavi i topline, da će svojim intelektom, svojom autentičnošću, svojim medenim, najmaestralnijim glasom na svetu, u sferi muzike uvesti nešto što do tada nikada nije bilo, niti će više ikada biti, uveseljavati dobre ljude, koji će to znati da cene, poštuju i uzvraćaju na najlepši mogući način, da će pevati do kraja svog dugog ovozemaljskog života i da će je njen prelepi, umilni glas, čija se lepota rečima ne može opisati, ostati zauvek takav kakav je i bio. Jednom se tako nešto dogodi u ljudskoj povijesti, ili se nikada ne dogodi. Svojim dolaskom u Beograd radi održavanja svog koncerta pred svekolikom gospodom, pred onima koji je od sveg srca vole kao svoju rođenu sestru, koji joj se dive, cene i poštuju, ta prekrasna diva po imenu Tereza, je svojim ličnim primerom zasvedočila kako se sprovodi u život Hristova zapovest "Oprostite da bi vam bilo oprošteno, niste vi koji sudite..." Zar je u tom suludom besmislenom ratu vojni cilj ili meta trebao biti Terezin dom u Dubrovniku i sve vredno što se u njemu nalazilo? Kakvo huliganstvo, varvarstvo, otpadništvo, pakost i gadost. To mogu da učine bezumni gadovi od neljudi. A gde li je i u čijim je rukama završio taj dragoceni Terezin klavir iz tog njenog uništenog doma u Dubrovniku??? Jako žalim za tim što se takav osvetnički zločin dogodio, iskren da budem nikada niti bih oprostio, niti bih zaboravio. Ali, Terezino srce i duša, osobito njena ljudska ljubav su vasionskih razmera. U svakom narodu postoje jako dobri, ali i jako opasni i krvoločni ljudi. Zato te krvoloke moramo prepoznavati, prezirati ih i od njih činiti veliki otklon, jer to su demonizovana bića u ljudskom obličju. Kada sam išao u osnovnu školu imali smo svoje sveščice zvane, čini mi se, leksikon u koji su drugi đaci upisivali ime svog omiljenog pevača, grada, reke planine i svašta još, pa se tako sećam, a to je bilo početkom 70-ih godina, da smo mnogi upisivali da nam je omiljeni pevač Tereza Kesovija. Znači, još u to vreme, kao deca smo voleli tu pevačku divu, a da joj još ni lika nismo videli, jer nismo imali tada tv prijemnike. Draga moja Tereza, želim Vam odlično zdravlje, Vama i Vašoj deci, unucima, praunucima, koliko god vas Bog dao i veoma, veoma dug život, jer kako kaže veliki Njegoš "Blago onom ko dovijek živi, imao se rašta i roditi".
